ПОЈАЊЕМ ДО МИРА У ДУШИ И МЕЂУ ЉУДИМА

DSC 1815Прослављени Хор манастира Ковиљ епархије бачке Српске православне цркве гостовао је у недјељу 21. маја навечер у музеју Мимара у Загребу на концерту насловљеном „Сагласје црквене музике истока и запада“.

Уз њега је наступио Вокални ансамбл Мater Libertatis те, у својству домаћина, Академски збор Факултета електротехнике и рачунарства Свеучилишта у Загребу. Диригирали су јерођакон Јеротеј (Петровић), Анита Каић и Josip degl’ Ivellio. Посјетитељи су могли чути источно црквено појање, грегоријанске корале те дјела класика као што су Хајдн, Палестрина и други.
Корале познајем јер сам их и сам пјевао док сам био у богословији, како у Аргентини, тако и у Хрватској. Премда сам доста слушао духовну источну, бизантинску глазбу, посебан је ужитак било пратити појање Химне Светој Тројици према папирусу из Оксирниха из 3. стољећа по Кристу. Слушали смо и средњовјековно пјевање (7. – 11. ст.) из катедрале у Беневенту као и касније бизантинске складатеље. И грегоријански је корал чаробна музика. Обје дижу душу, помажу у сабраности, релаксирају ум и тијело.
Нешто друго бих ипак желио истакнути овом колумном.
Концерт се догодио између заједничког славља Ускрса и надолазећег заједничког славља светковине Духова, благдана/рођендана Цркве, једине и истините, Кристове, у којој, премда институцијски раздвојени, као што је истакнуо митрополит загребачко-љубљански владика Порфирије, живимо или бисмо требали живјети у једноме духу премошћујући све наше разлике. Овим концертом сам осјетио да је то могуће, да је лијепо и да то уопће није тешко постићи. Важно је све то знати и свједочити.
Како ми можемо бити свједоци свему томе? Можемо бити свједоци, сада пишем као теолог, само познавајући Криста и, познавајући Криста, такођер познавајући Бога. Али познавати Криста укључује зацијело једну интелектуалну димензију – научити оно што дознајемо од Криста – али је то увијек много више но један умни процес: то је егзистенцијални процес, процес отварања мене сама, моје преобразбе Кристовом присутношћу и снагом, и тако је уједно процес отварања свим другима који морају бити Кристово тијело.
На тај начин, очито је да познавати Криста, као интелектуални и прије свега егзистенцијални процес, јест процес који нас чини свједоцима. Другим ријечима, можемо бити свједоци само ако Криста познајемо изравно а не преко других, ако га упознамо у властитом животу, ако се особно сусретнемо с њим.
DSC 1729Сусрећући га стварно у своме вјерском животу постајемо свједоци и можемо тако придонијети новости свијета, вјечном животу. Треба познавати и симболе вјере који заузимају сасвим особито мјесто у животу Цркве. Особито треба споменути„Апостолско вјеровање“ и „Ницејско-цариградско вјеровање“ чији „велики углед долази из двају првих опћих сабора (тј. Ницејскога 325. и Цариградског 381. године)“ (ККЦ, 195). Катекизам појашњава да је тај симбол „и данас заједнички свим великим Црквама Истока и Запада“ (исто). У томе се симболу налазе истине вјере које кршћани могу исповиједати и свједочити заједно, како би свијет узвјеровао, очитујући, са жељом и заузимањем да се превладају постојеће подјеле, вољу за заједничким ходом према пуном заједништву.
Сувремени екуменски покрет се развио у толико значајној мјери да је у посљедњем стољећу постао важна саставница у животу Цркве, дозивајући у свијест проблем јединства међу кршћанима и подупирући такођер све веће заједништво међу њима. Он не само да учвршћује братске односе међу Црквама и црквеним заједницама у одговору на заповијед љубави, већ такођер даје потицај теолошком истраживању. Осим тога, обухваћа конкретни живот Цркава и црквених заједница с тематикама које дотичу пасторал и сакраментски живот, као што су, примјерице, узајамно признавање крштења, питања везана уз мјешовите женидбе, појединачни случајеви цомуницатио ин сацрис у точно одређеним изванредним ситуацијама.
На крилима тога екуменског духа, контакти су се све више ширили такођер на пентекостне, евангеличке и каризматичне покрете, ради бољег међусобног упознавања, са циљем да се у добу све веће секуларизације, као што је ово наше, дође до понеког заједничког свједочења.
Особно живим у екуменском браку, с протестанском супругом, а интензивно пријатељујем с православнима. Рекох, на примјер, не једном, да ми је владика Порфирије и више него брат.
Хоћу казати, сви ми имамо, ако желимо, многоструке начине да истражимо, продубимо и проширимо искуство екумене, искуство заједништва.
За крај, три споменута збора су кружила око публике тако да би без превелике гужве сваки збор тихо и брзо дошао испред слушатељства јер је сваки збор наступио неколико пута.
Ја сам у томе примјетио знак козмичкога братства. Различити кршћани чинили су круг савршенства и ходали су око нас творећи простор повјерења и мира. Повјерење и мир који је толико потребан нашем друштву и нашем свијету.
Заједничко заузимање (макар пјевањем/појањем) око наставка односа и дијалога представљају позитивни знак који показује колико је снажна жеља за јединством. Тако видимо да је један вид наше одговорности учинити све што је у нашој моћи како би стварно приспјели јединству, али постоји и једна друга димензија, димензија Божјег дјеловања, јер само Бог може дати јединство Цркви. Ја желим Божју Цркву, коју ће створити Бог, који ће, када буде то хтио и када ми за то будемо спремни, створити јединство. Морамо стога имати пред очима такођер све оне стварне напретке који су постигнути у сурадњи и братству у свим овим годинама, у ових посљедњих педесет година откако је био Концил.
DSC 1601Истодобно, морамо знати како екуменски рад није линеарни процес. 

Наиме, стари проблеми, настали у контексту једне друге епохе, губе своју тежину, док се у данашњим околностима јављају нови проблеми и нове тешкоће. Ипак, њих је све мање.

Стога морамо увијек бити расположиви за процес чишћења, у којем нас Господин оспособљава да будемо уједињени.
Мене је ово појање и пјевање дубински прочистило и охрабрило.

Извор: http://www.p-portal.net