Парастос Ликургу Ангелопоулосу

У петак, 19. маја 2017. године, у Светоуспенском храму у Новом Саду, служен је парастос поводом три године од упокојења Архон Протопсалта Велике Цркве Ликурга Ангелопулоса. Парастос је служио пречасни протојереј Жељко Латиновић уз салужење преподобног јерођакона Јеротеја из манастира Ковиља. Појали су чланови хора Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин при Црквеној општини новосадској.

ЛИКУРГ АНГЕЛОПУЛОС (1941 – 2014)

Ликург Ангелопулос окарактерисан је као „врхунска личност грчког духовног живота и културе“, „идеални представник грчко-византијске музичке културе“, „апостол византијске музике у секуларном веку“, „надахнути обновитељ успаваних музичких ризница“, „митска личност“, „слаткогласни протопсалт, неисцрпни извор духовне, душевне и естетске радости“.
Рођен је у Пиргу у области Илиа 1941, студирао право на Атинском универзитету, и византијску музику код Симона Караса. Као протопсалт у Цркви Свете Ирине (прва Атинска Митрополија) од 1982. успео је да оснује један оригиналан центар литургике, типика, појања, раскрстивши претходно са музичким девијацијама Јована Сакеларидиса и „трубадура“. Организовао је низ богослужбених последовања, међу којима се посебно истичу бденија савршавана по светогорском типику са два устројена хора појаца, канонарсима и чтечевима.
Ликург Ангелопулос био је човек визнатијске ширине, гостољубив и у својој Цркви кроз коју су прошли блаженопочивши Цариграђани: отац Панајотис Цинарас, отац Атанасије Цумарис, протопсалт Хиоса Леонидас Сфикас, љубитељ музике Митрополит кефалонијски Прокопије, Атанасије Караманис, као и, последњих година посебно му близак, Цариграђанин протопсалт Константин Мафидис.
Године 1977. основао је „Грчки византијски хор“ – његов понос, са „дотад невиђеним одјеком, изнад постојећих националних и идеолошких граница“. Преко 1200 концерата и литургичких наступа у 33 земље одређују га као амбасадора грчке музике у васељени, што, коначно, потврђује и почасно одликовање које је 1994. године у Бриселу, центру Европе, примио од васељенског Патријарха Г. Вартоломеја, титула – Ликург Ангелопулос, Архонт протопсалт најсветије Архиепископије константинопољске.
Награда за музички напредак неуморног путника и његових сарадника, који је резултат систематичног и мукотрпног рада, безбројних часова истраживања и припрема, дошла је 2004. године од председника Републике Грчке у виду Сребрног крста Ордена Феникса.
„Грчки византијски хор“, према његовом покојном председнику, композитору Михалису Адамису, тежио је „естетској целовитости уметничког искуства и њеног суштинског вредновања у богослужбеној пракси, као и ширењу ове велике уметности која носи и истиче православни етос као живо наследство нашег рода“.
Неуморни учитељ Ликург Ангелопулос цео свој живот посветио је служењу музици анђела. „Живети и неговати нашу византијску музику, у крајњој линији, питање је нашег националног образовања“ – истакао је на једном концерту 1989. године.
Црквену византијску музику предавао је на конзерваторијумима: Атинском, „Филипа Накаса“, „Никоса Скалкотаса“, управљао је школама византијске музике у Свештеним Митрополијама, помагао рад Уметничке комисије Министарства образовања. Руководио је плејадом ученика у једној појачкој оази, извору знања и деловања. Отварао је путеве онима који су му се приближавали, давао је целог себе и своје предлоге у једном односу духовног оца и ученика. О његовој универзалности посебно сведочи присуство ученика и пријатеља, љубитеља музике, и следбеника појачке уметности из Америке, Енглеске, Србије, Француске, Румуније, Бугарске, са Кипра, на његовом опелу, као и поруке музичких саподвижника са свих страна света, и молитве монаха. Широком спектру његовог доприноса музичкој уметности треба додати још и сарадњу са научницима музиколозима како са Истока, тако и са Запада, од Кудси Ергунера са врхунским и незаборавним концертом у Светој Ирини у Константинопољу, заједничким представљањем византијске и отоманске музике, па до Марсела Переса и представљања древноримског мелоса.
„Грчки византијски хор“ у Епидаурусу и другим местима представио је дела грчке античке музике. Ликург Ангелопулос, одважан и авангардан, изводио је и дела савремене музике: Димитрија Дерзакиса, Михалиса Адамиса, Киријака Сфецаса, Џона Тавенера.
Био је председник Центра за савремена музичка истраживања (ΚΣΥΜΕ) и гајио је посебно пријатељство са Стефаном Василијадисом и Г.Г. Папајоану.
Још једна димензија његове многостране и харизматичне личности била је његова сарадња са Грчким радијом. Ко се не сећа његове историјске радијске емисије под називом „Из православног и источног музичког предања“? Ко све није певушио њену шпицу: „Кто Бог велиј јако Бог наш“? Један топли глас у читавом свом распону преноси и обрађује репертоар византијске музике, позната и непозната дела, углавном необјављивана, кроз гласове небројених протопсалта, хорова, византијских хорова, не само са грчког простора, него и истоверних Арапа, Руса, Бугара, Румуна, Срба. То није било обично низање химни, већ научни, музиколошки приступ уметнички изражен. То је била православна и музичка педагогија. Овде се убрајају и његови звучни записи са Свете Горе, међу којима предњачи његова сарадња са јерођаконом Дионисијем Фирфирисом, као и записи изобразитељних псалама старца Герондија Данилејца из 60–тих година, који су обишли цео свет.
Био је пионир у овом послу, јер су захваљујући њему путем радио фреквенција генерације слушалаца упознале етос и начин појања, и исправну богослужбену праксу. Ово очување усменог предања одвијало се без препрека у Грчком радију како путем снимања цариградских и осталих савремених протопсалта, тако и упоредо коришћењем музичког архива Грчког радија. Ангелопулос је сматрао својом обавезом да свима омогући да дођу до изражаја.
Међутим, не бисмо смели заборавити ни Ликургов композиторски рад који обухвата, не само композиције за светитељске празнике за потребе свештених храмова сарадника и пријатеља, већ и посебна дела посвећена посебним обредима и годишњицама, миру и животној средини. Имао је, такође, слободу у писању текстова и то у стилу византијске књижевности.
Ликург Ангелопулос био је стваралац квалитетних звучних записа са савршеним коментарима отпеваних музичких комада. Девет значајних компакт дискова и преко тридесет касета „Грчког византијског хора“ издати су у Грчкој и у Француској. Ово сведочи о стваралачком делу једног надахнутог маестра и једног византијског хора коме би се могло позавидети. Са једном расом и вољеном појачком групом задобио је признање и поштовање. Створио је музику молитвеног карактера и инспирисао је духовност.
Његов целокупан став у певници, природном месту појачке уметности, али и у концертном простору: од античких позоришта до Метрополитен музеја у Њујорку и Дворане Краљице Елизабете у Лондону, од импресивних улазака и излазака хора уз певање, до његовог дириговања са сугестивним и сликовитим покретима руку – имао је динамику мудрости и смерности.
Као човек, Ликург – тако су га сви знали – увек са осмехом, био је господствен, друштвен, повезивао је људе, пријатан, увек близак радостима и тугама својих ученика, одржао је деценијама једно лепо дружење. Чврст и борбен када је осећао да су омаловажавали његово вјерују по питању предања, био је захтеван, понекад и груб зарад најбољег резултата коме је увек тежио, осећајући тежину онога што је носио и представљао.
Као носилац дубоког националног образовања са широким знањем деловао је у свету са својим аутентичним ромејским ставом. Настављачи његовог дела добили су у наслеђе његове речи и његова дела. Својим животом обележио је и наша постојања.

Константин А. Ангелидис